U eri brzih informacija i novih tehnologija, postavlja se pitanje kako približiti nauku ljudima i pokazati da je ona svuda oko nas – dostupna, uzbudljiva i duboko povezana sa svakodnevnim životom. Na tom izazovnom, ali i inspirativnom zadatku, sve češće viđamo naučnike koji se, pored istraživačkog rada, aktivno posvećuju i naučnoj komunikaciji i ruše barijere između akademskog sveta i šire publike.
Među njima je i astrofizičarka, univerzitetska profesorka i naučna komunikatorka dr Tijana Prodanović, koja ne samo da doprinosi nauci, već je i približava svima nama na autentičan, lični i angažovan način. Nakon doktorskih studija završenih u SAD, dr Prodanović se vraća u Srbiju. Angažovana je kao vanredna profesorka na Departmanu za fiziku u Novom Sadu, takođe je i programska koordinatorka manifestacije “Noći istraživača”, a kao poznata naučna influenserka pod imenom Dr Cosmic Ray, otvara nove prostore za dijalog između nauke i društva.
Njena sposobnost da kompleksne ideje pretoči u bliske, zanimljive i važne priče učinila ju je uzorom mnogim mladima, ali i glasom jedne nove naučne generacije.
U intervjuu za Serbian Researchers dr Tijana Prodanović govori o svom naučnom putu, izazovima naučne komunikacije, povezivanju nauke i umetnosti i značaju da naučnici ostanu prisutni, tamo gde se znanje najviše traži, a najmanje očekuje.
Da li se sećate trenutka kada ste prvi put pomislili: “Svemir je ono čime želim da se bavim”? Šta je tada probudilo tu radoznalost i odlučnost da se upustite u ovu naučnu misiju, otkuda želja da se posvetite astrofizici?
Ne sećam se trenutka kad me je zainteresovao svemir, jer, čini mi se, kao da mi je oduvek bio interesantan. To nije, u stvari, ni tako retko. Na osnovu mog iskustva kao edukatora ono što sam primetila je da malu decu najčešće interesuju dve stvari – svemir i dinosaurusi. Tako da mislim da sam i ja bila jedno takvo dete, jer sam odmalena obožavala da slušam i čitam o svemiru. Bila je čuvena emisija „Kosmos“ sa Karlom Seganom. Možda su to čak bile i prve naučnopopularne knjige koje sam sama sebi kupila, knjige Stivena Hokinga, koje sam bukvalno „progutala“.
Ali, sećam se momenta kad sam se zainteresovala za kosmologiju, jer je taj momenat bio inspirisan jednim crtanim filmom koji sam gledala nedeljom u 19h i gde je neki slon išao livadom i čuo glasove koji su dolazili iz nekog cveta, a u tom cvetu je postojao čitav novi svet u kom ljudi nisu znali da postoji išta izvan njih. Tu sam se prvi put zapitala kako mi znamo da mi nismo u tako nekom cvetu. Ali odluka da se time baš bavim je došla kasnije, pri kraju srednje škole, jer svašta me je zanimalo uključujući i medicinu i psihologiju i muziku, ali na kraju sam odlučila da je svemir ipak moja najveća ljubav i da je to jedini izbor za mene.
U jednom trenutku, spojili ste astrofiziku i filmsku industriju kroz primenu veštačke inteligencije. Kako je došlo do te ideje i na koji način se ta dva sveta zapravo dopunjuju?
U momentu kad sam počela da razmišljam o mogućnosti da napustim akademiju odlučila sam da će se to desiti samo ako nađem nešto što me bar približno zainteresuje kao astronomija. Razmatrala sam razne mogućnosti, ali sam onda naletela na startup „Wonder Dynamics“, gde se radilo na tome da se pomoću veštačke inteligencije olakša „motion capture“, odnosno određivanje kretanja tela, što ima primenu u filmskoj industriji. To me je baš zaintrigiralo jer sam veliki filmofil (posebno volim sci-fi), a pogotovo zato što sam shvatila da rad na tome nije mnogo drugačiji od onoga što radimo u astronomiji. U astronomiji pravimo 2D slike svemira na osnovu kojih gradimo 3D modele svemira, a ovde na osnovu 2D slika ljudi pravimo 3D model kretanja ljudi.
Da li postoji neki momenat u karijeri kada ste prvi put pomislili „Ovo što radim zaista ima smisla“? A da li je bilo i onih dana kada ste sumnjali u svoj put, kada Vam se činilo da možda skrećete sa pravca? Kako ste se tada nosili sa tim sumnjama i šta Vam je pomoglo da nastavite dalje?
Ne mogu da kažem da sam se plašila da skrećem sa puta, jer sam uvek birala nešto do čega mi je baš jako stalo, a to mi je uvek bio pokazatelj da sam na dobrom putu. Ali jesam imala sumnje oko najboljeg pravca za mene. Konkretno, to mi se desilo kada sam vagala odluku da li da ostanem u Americi, gde sam doktorirala i da se tamo bavim naukom, ili da se vratim u Srbiju i više fokusiram na nastavu. Tada sam pokušala da odlučim da li mi je bitnije da dam svoj doprinos svetskoj nauci ili obrazovanju u Srbiji.
Ono što mi je pomoglo jeste to što sam znala da oba izbora nose nešto dobro do čega mi je stalo, tako da, kada bih zapala u momente preispitivanja da li bi možda bilo bolje da sam drugačije izabrala, pokušam samo da se podsetim svega dobrog što sam dobila izborom koji sam napravila. Na prvom mestu tu mislim na sve moje divne studente koje sam imala, na koje sam, nadam se, ostavila neki trag, a mnoge od njih danas mogu da nazovem svojim prijateljima.
Nauka ume da bude vrlo zahtevna i nepredvidiva. Šta Vas motiviše da nastavite i onda kada rezultati ne dolaze brzo?
To i jeste lepota nauke, stalno se osećate kao da ste usred neke zagonetke koju rešavate. Deo posla koji mi je manje interesantan, ali bitan jeste to da, kada nešto rešite, to onda morate da stavite na papir i objavite istraživanje i taj deo procesa zna da mi bude baš naporan, jer sam zagonetku već rešila.
Kada biste mogli da porazgovarate sa bilo kojom naučnicom ili naučnikom iz prošlosti ili sadašnjosti, koga biste izabrali i o čemu biste razgovarali?
Moj prvi izbor bi verovatno bio Isak Njutn, prosto zbog toga koliko je bio kreativan i brilijantan i koliki je doprinos dao i fizici, i matematici, i optici. Bilo bi mi zanimljivo da mu kažem šta danas znamo o svemiru i svetu i da čujem šta bi on rekao na to. Čak i sa tolikom vremenskom razlikom, takav kreativan um bi sigurno postavio neka sjajna, inspirativna pitanja.
Kako zamišljate narednih nekoliko godina svog rada – koji su to pravci, teme ili izazovi koji vas najviše privlače, kako u nauci, tako i u naučnoj komunikaciji?
Trenutno me najviše okupira veštačka inteligencija, kako profesionalno tako i sa strane edukatora. Biće tu puno izazova za celo društvo, a pogotovo za obrazovanje, tako da mislim da ću se dosta baviti time, da pokušam da dam svoj doprinos pripremi društva za ovu tehnologiju koja nam je za tako kratko vreme toliko promenila živote.
Iskustvo studiranja i rada u inostranstvu donosi mnogo izazova, ali i prilika. Šta biste, iz današnje perspektive, poručili mladima iz Srbije koji razmišljaju da naprave taj korak? Kako pronaći dovoljno hrabrosti da se krene u nepoznato i istovremeno sačuvati vezu sa domaćom naučnom zajednicom?
Uvek kažem svojim studentima da je jako bitno da provedu bar godinu dana u inostranstvu ako žele da se profesionalno bave naukom. Jako je važno da steknu tu širinu, da vide kako je to baviti se naukom na nekim drugim velikim svetskim institucijama i da se povežu sa kolegama iz inostranstva. Neki se odvaže i da odu na duže, što je posebno težak korak. Međutim, ono što je bitno jeste da čovek zna da se uvek može vratiti. Odnosno, država treba da radi na tome da stvori uslove da se naši stručnjaci iz inostranstva vrate u zemlju.
Ti uslovi prvo moraju biti administrativno rešeni, da se takve stvari bar papirološki omoguće i da se omogući kreiranje radnih mesta za te ljude, a zatim i infrastrukturni, da se obezbede bolji uslovi za rad. Naravno, bolji uslovi za rad su važni i za naše naučnike koji ostaju ovde, ali kada pričamo o povratku naših stručnjaka, tu se onda radi i o tome da neko ko treba svoje znanje da primeni prvo mora imati uslove gde da primeni to znanje. Naravno, da bi naši ljudi uopšte poželeli da se vrate, jako je bitno održavati kontakte sa našim stručnjacima u inostranstvu i uspostavljati saradnje, koristiti prilike za studentske razmene, zajedničke projekte i bilo šta što bi jačalo veze naših institucija u zemlji sa dijasporom.