Šta ako bi tehnologija koja se razvija pred našim očima mogla da nam pomogne da istražimo neke od najekstremnijih fenomena u Univerzumu?
Kvantno računarstvo više nije samo teorijska ideja. Dok se njegove najambicioznije primene još razvijaju, kvantni računari već otvaraju nove mogućnosti za proučavanje složenih fizičkih sistema i pitanja koja su dugo bila dostupna gotovo isključivo kroz teorijske modele.
Jedan od istraživača koji se bavi tim pitanjima jeste Jovan Odavić, teorijski fizičar iz Novog Sada. Danas istražuje kako kvantni računari mogu da se koriste za proučavanje složenih kvantnih sistema povezanih sa ponašanjem crnih rupa, teme koja povezuje neka od najfundamentalnijih pitanja savremene fizike sa tehnologijom koja se još uvek nalazi u ranoj fazi razvoja.
Dr Odavić je doktorirao na Univerzitetu RWTH u Ahenu, a danas je postdoktorski istraživač na Univerzitetu Federiko II u Napulju. Učestvovao je i u kolaboraciji koja je realizovala prve eksperimente na prvom italijanskom kvantnom računaru.
Ovog avgusta bio je predavač i jedan od organizatora škole kvantnog računarstva NeoplantaQUANTA, održane na Prirodno-matematičkom fakultetu u Novom Sadu.
Sa Jovanom Odavićem razgovaramo o tome kako se od pitanja o haosu i složenosti dolazi do kvantnih računara i crnih rupa, šta nam eksperimenti na kvantnim računarima zaista mogu reći o prirodi i kako izgleda graditi naučnu karijeru u oblasti koja se razvija gotovo jednako brzo kao i tehnologija kojom se bavi.
Od studija fizike na Univerzitetu u Novom Sadu do postdoktorskog istraživača na Univerzitetu Federiko II u Napulju prošli ste kroz nekoliko različitih akademskih sredina. Kako je izgledao taj put i koje su sredine najviše oblikovale Vaš istraživački razvoj?
Moj put možda naizgled deluje neobično, ali uvek me je vodilo interesovanje i u tom smislu se osećam privilegovano. Iz Novog Sada put me je odveo u Pariz (Univerzitet CergyPontoise i LPTMS, Paris-Saclay), zatim na doktorat u Ahen (RWTH Aachen), pa na Institut Ruđer Bošković u Zagrebu i konačno u Napulj. Svaka sredina i svaka grupa u kojoj sam radio oblikovale su me na drugačiji način. To je bogatstvo koje se rečima teško opisuje i destiluje u svega par rečenica.
Naučio sam i kako treba, ali i kako ne treba raditi i kroz skoro deceniju naučnog rada pronašao svoju specijalnost i ono što smatram svojim naučnim, ali i životnim prioritetima.
Vaš rad povezuje statističku fiziku, kvantnu mehaniku, kvantne računare i teoriju haosa. Kako biste nekome ko nije fizičar objasnili šta Vas najviše fascinira u tim oblastima i na koja pitanja pokušavate da odgovorite kroz svoja istraživanja?
Ako ste gledali ili čitali “Problem tri tela”, već imate intuiciju: čim sistem ima više od dva dela koja se međusobno privlače, ponašanje postaje nepredvidivo i haotično. Mene fascinira gde je granica između nečeg što se smatra jednostavnim i kompleksnim, tj. šta neki sistem čini složenim i zašto je neke sisteme lako opisati, a druge praktično nemoguće.
U kvantnom svetu to pitanje dobija novu dimenziju: šta je to zapravo magični sastojak koji čini kvantne računare moćnijim od klasičnih. Pokušavam da razumem odakle ta složenost potiče i kako povezuje naizgled udaljene stvari: haos, kvantne računare, pa čak i fiziku crnih rupa.
Vaš akademski put obuhvata Srbiju, Francusku, Nemačku, Hrvatsku i Italiju. Koliko je za istraživača u teorijskoj fizici važna međunarodna mobilnost i rad u različitim istraživačkim grupama?
Iskreno mislim da najveću vrednost u nauci, pa i u životu, nose upravo različitost i raznolika iskustva. Zato mladim ljudima uvek savetujem da istraže mogućnosti mobilnosti i rada na različitim institucijama širom sveta i, pre svega, da se ne uplaše da pokušaju i da rizikuju.
Mnoge škole i konferencije imaju obezbeđena sredstva namenjena baš mladim istraživačima i studentima, pa umesto da čekate, vredi pitati i prijaviti se. I sâm sam tako dobio priliku da odem na skupove u mnogim stranim zemljama za koje u startu nisam imao sredstva: jednostavno bih pitao, a neretko bi se ispostavilo da je baš nekome trebalo da popuni mesto. Vrednost ličnih, živih susreta i diskusija teško da se može preceniti.
Koji deo svog dosadašnjeg istraživačkog iskustva biste voleli da prenesete mladim istraživačima koji tek razmišljaju o tome kako da oblikuju svoj naučni put?
Poručio bih im da uče što više mogu i to ne samo u jednoj oblasti, već u svemu što ih zanima. Naučni put ne određuje to koliko ste dobro položili neki pojedinačni ispit, već raznolikost ideja i koncepata kojima ste bili izloženi i kojima suvereno vladate. Iz ličnog iskustva, sve čime sam se bavio nešto mi je kasnije donelo: umeće rada sa računarima i programiranje, jezici u komunikaciji sa saradnicima, sport koji uči fer-pleju i timskom radu.
I, možda najvažnije: mislim da nauka nije za perfekcioniste. Ona po definiciji nije uvek savršeno precizna i veoma je često neizvesna, a najveća odlika naučnika jeste da se u susretu s tom neizvesnošću ne oseća izgubljeno. Stoga za mene posao naučnika i jeste da locira svoje mesto u koordinatnom sistemu konfuzije.
Šta je za Vas danas najveći izazov, ali i najveća vrednost bavljenja naučnim istraživanjem?
Trenutno vidim izazov u pometnji koju je veštačka inteligencija unela u život naučnika u teorijskim disciplinama, a pogotovo matematičara i informatičara. Proračuni postaju sve dostupniji, ali pitanje je da li nas AI čini samo produktivnijim ili će naš rad postati i kvalitetniji. Mislim da svaka nova tehnologija uvek i prirodno prednjači u odnosu na naš duhovni i moralni odnos prema njoj. Tako je i sa veštačkom inteligencijom.
Poput fizičara Dejvida Dojča, na duže staze sam optimista, jer verujem da naše znanje, pa samim tim i razumevanje prirode, sa svakom generacijom postaje sve dublje i šire. Buduće generacije moraće da usvoje rad sa inteligentnim mašinama, gde će široko znanje biti nužno. A znanje i postaje znanje tek kada umemo da ga proverimo i sa sigurnošću odredimo domene njegovog važenja.