Put od naučnog otkrića do tehnologije koja odgovara na potrebe industrije zahteva mnogo više od istraživanja u laboratoriji. U oblasti skladištenja energije, on podrazumeva povezivanje nauke i inženjerstva, razumevanje industrijskih zahteva i sposobnost da se istraživački rezultati pretvore u pouzdana, primenljiva rešenja.
U novom intervjuu za Serbian Researchers, razgovaramo sa Nebojšom Zecom, doktorom hemijskih nauka iz Novog Sada koji danas radi u Minhenu na razvoju industrijskih sistema za skladištenje energije. Od istraživanja elektrolita za litijum-jonske baterije i rada u istraživačkom centru MLZ u Minhenu, preko vođenja razvoja protočnih baterija u kompaniji VoltStorage (Minhen) do pozicije direktora inženjeringa proizvoda u kompaniji ESS u SAD, njegov profesionalni put prati razvoj tehnologija od laboratorijskih eksperimenata do industrijske primene.
Sa dr Zecom razgovaramo o izazovima skaliranja baterijskih tehnologija, donošenju odluka u interdisciplinarnim timovima i iskustvima iz evropskog i američkog inovacionog okruženja. Istražujemo i šta je potrebno da bi nauka ostvarila svoj puni potencijal i zašto saradnja istraživača i industrije može da bude presudna za razvoj rešenja koja odgovaraju na sve veće potrebe za skladištenjem energije.
Rođeni ste u Novom Sadu, a danas živite i radite u Minhenu. Kada ste zapravo shvatili da želite da se bavite naukom? Šta danas za vas znači biti istraživač?
Kao mali sam umeo da se potpuno izgubim u „Politikinom Zabavniku“, čitajući razne naučne zanimljivosti. Bio sam radoznao, ali daleko od toga da sam tada zamišljao sebe kao naučnika. Nisam imao neki veliki plan da ću jednog dana raditi u laboratoriji i razvijati baterije.
To je došlo tek tokom studija. Počeo sam da nižem dobre rezultate, otvarale su se mogućnosti za master i doktorske studije, a splet okolnosti doveo me je u istraživačku grupu profesora Slobodana Gadžurića i Milana Vraneša na PMF u Novom Sadu. Oni su se bavili zelenom hemijom i materijalima za baterije, temama u kojima sam mogao da vidim vezu između onoga što učimo i problema koji će biti važni za budućnost (setite se ovoga kada budete čitali kraj ovog intervjua). Tu je radoznalost počela da prerasta u želju da i sam nešto istražim i doprinesem.
Vremenom se menjalo i moje shvatanje toga šta znači biti istraživač. U početku je to bila ona pomalo filmska slika, beli mantil, laboratorija i neka „svemirska“ oprema. Danas istraživača vidim kao nekoga ko ume da postavi dobro pitanje, proveri svoje pretpostavke i traži rešenje čak i kada odgovor nije očigledan.
U mom slučaju, to su tehnički i inženjerski problemi u oblasti energije. Suština mi je da kroz taj rad napravimo nešto što je korisno ljudima i pomerimo stvari makar za jedan korak napred.
Koji je bio trenutak u karijeri kada ste prvi put videli da nešto na čemu ste radili zaista funkcioniše u realnom svetu?
Moram priznati da je to bilo tek kada sam iz akademskog istraživanja prešao u industriju. U prvoj kompaniji u kojoj sam radio učestvovao sam u razvoju prvih prototipova i pilot-sistema za energetske kompanije sa kojima smo sarađivali. Tada sam prvi put direktno doprineo da ideja postaje sistem koji treba da rešava konkretan problem korisnika u realnom svetu.
Ipak, razvoj baterija je dug proces. Nauka postavlja temelje, pomaže nam da razumemo materijale, reakcije i ograničenja tehnologije. Industrija zatim mora da pronađe način da tu tehnologiju učini pouzdanom, da je proizvodi u većem obimu i da njena upotreba bude ekonomski opravdana.
Sa druge strane, ne treba vrednost nauke meriti samo time da li je iz nje nastao proizvod. Neka istraživanja nam pomažu da bolje razumemo svet, a da u tom trenutku uopšte ne znamo gde će nas to znanje odvesti. Pojedinačan rezultat može da deluje kao sitan detalj, ali kada se poveže sa drugim saznanjima, postaje deo mnogo veće slike. Čak i kada otkrijemo da nešto ne funkcioniše, bolje razumemo zašto i sledeći istraživač ima od čega da krene.
U oblasti kojom se bavim ipak vidim mnogo prostora za čvršće povezivanje nauke i industrije. Istraživačima znači da ranije čuju šta je korisnicima potrebno, a industriji da bolje razume šta nova naučna saznanja mogu da omoguće. Takva saradnja može da skrati put od ideje do primene. Ali to je već tema za jedan vrlo dug razgovor.
Da li je teže napraviti dobru tehnologiju ili je teže napraviti tehnologiju koja može da se komercijalizuje?
Teže je napraviti tehnologiju koja može da se komercijalizuje. U laboratoriji ili tokom testiranja imamo mnogo tehnologija koje pokazuju odlične rezultate. Zato gotovo svakodnevno čitamo najave o nekoj „revolucionarnoj bateriji“. Ali između odličnog rezultata i proizvoda koji neko može da kupi i koristi postoji čitav niz prepreka.
Materijali mogu biti preskupi, retki ili teško dostupni u potrebnim količinama. Nekada je sam postupak proizvodnje toliko složen da ga je teško preneti iz laboratorije u fabriku po prihvatljivoj ceni. A onda dolaze pitanja pouzdanosti, bezbednosti, životnog veka i održavanja. Nije dovoljno napraviti jednu bateriju koja odlično radi, potrebno je proizvoditi ih mnogo, sa ujednačenim kvalitetom i cenom koju tržište može da prihvati.
Sa tim izazovima suočavaju se i mnoge alternative litijum-jonskim baterijama. Mogu da imaju veoma zanimljive osobine, ali to samo po sebi ne znači da će biti konkurentne. Važno je i za koju primenu ih razvijamo, jer tehnologija ne mora da bude najbolja u svemu, ali mora da ponudi jasnu prednost korisniku kome je namenjena.
Zato mi je put od „sjajne ideje“ do proizvoda koji ima komercijalnog smisla najzanimljiviji, ali i najteži deo posla. Tu se susreću nauka, inženjerstvo i ekonomija. Taj proces često traje godinama, zahteva mnogo pokušaja, prilagođavanja i velika finansijska ulaganja, naročito kada razvijate fizički proizvod. Možete promeniti nešto na ekranu za nekoliko minuta, ali promena materijala ili konstrukcije može da znači novu nabavku, novi prototip i mesece testiranja.
Koji neuspeh Vas je najviše naučio?
Najviše sam naučio iz iskustva u startapu koji nije uspeo da odličnu tehnološku ideju pretvori u održiv poslovni uspeh. Kada godinama radite na nečemu i vidite koliko je znanja, truda i energije uloženo, teško je prihvatiti da dobar tehnički rezultat jeste neophodan, ali nije dovoljan.
To se nadovezuje na ono o čemu smo maločas pisali. Možete imati odličnu tehnologiju, pa čak i jasno videti put do tržišta, ali potrebno je da se poklope i drugi uslovi, investitori koji razumeju koliko razvoj traje, iskusan menadžment, pravi trenutak i način na koji pristupate tržištu. Mnogo toga zavisi od onoga što se dešava oko tehnologije, a ne samo unutar nje.
Posebno sam naučio koliko je važno kako i kada donosimo odluke. U razvoju gotovo nikada nemate sve informacije koje biste želeli. Za odluke koje možete da korigujete, ponekad je bolje odlučiti ranije, proveriti rezultat i promeniti pravac nego predugo čekati na sigurnost koja možda neće doći. To odlaganje ima svoju cenu, trošite vreme, novac i šansu da nešto naknadno ispravite.
Rukovodili ste timovima od više od 30 stručnjaka iz različitih oblasti. Kako izgleda voditi interdisciplinarni tim u kojem hemičar, mašinski inženjer, elektrotehničar i softverski inženjer možda različito gledaju na isti problem?
Za mene je to najzanimljiviji deo posla, ali i drugačija vrsta izazova. Mašinski inženjer, elektrotehničar i softverski inženjer prirodno primećuju različite stvari kada gledaju isti sistem. Upravo u tome je vrednost takvog tima, svako vidi nešto što bi drugima moglo da promakne.
Kada vodite veći tim, vaš glavni zadatak više nije da lično pronađete tehničko rešenje. Potrebno je da stvorite okruženje u kojem će različita mišljenja dovesti do konstruktivne diskusije i dobre odluke. Ljudi treba da imaju prostor i poverenje da odlučuju u svojoj oblasti, ali i slobodu da ospore predlog, uključujući vaš, ako za to imaju dobre argumente.
Vaša odgovornost je da stalno imate u vidu celinu – šta razvijamo, za koga, koji su prioriteti i kakve posledice jedna odluka ima za ostatak sistema. Recimo, mehanička promena koja poboljšava performanse može da zakomplikuje konstrukciju ili upravljanje sistemom. Zato pojedinačna rešenja moramo da procenjujemo kao tim i diskutujemo uticaj na ceo proizvod.
Tu su jasna komunikacija i koordinacija presudne. Ne mora svako da zna sve detalje tuđe struke, ali mora da razume šta njegova odluka znači za kolege. Moj posao je da povežem te perspektive, jasno postavim pravac i pomognem timu da iz diskusije izađe sa odlukom: šta radimo, ko preuzima odgovornost i kako ćemo proveriti rezultat.
Kada ste otišli u inostranstvo, šta vam je bilo najteže da prilagodite – stručno znanje, način rada ili nešto sasvim drugo?
Ne znam da li bih to nazvao najtežim, ali ono što zahteva stalno prilagođavanje jeste rad u multikulturalnoj sredini. Stručno znanje vam daje zajedničku osnovu, ali sarađujete sa ljudima iz desetina zemalja, sa različitim načinima komunikacije, humorom i navikama. A uz sve to, svako ima i svoj karakter, ne možete nekoga razumeti samo na osnovu toga odakle dolazi.
Ista rečenica jednoj osobi može da zvuči jasno i direktno, a drugoj previše oštro. Neko će odmah otvoreno reći da se ne slaže, dok će neko drugi biti uzdržaniji. Potrebno je vreme da za svaku osobu naučite da prepoznate te razlike i proverite da li ste se zaista razumeli.
Kada dugo radite sa ljudima iz različitih delova sveta, razvijete osećaj za to, ali nikada ne prestajete da učite. Meni je upravo taj deo međunarodnog iskustva posebno vredan, upoznajete druge kulture i jezike, ali istovremeno postajete svesniji i sopstvenih navika i pretpostavki.
Kao rukovodiocu, važno mi je da upoznam osobu, razumem šta je motiviše i kako najbolje sarađuje sa drugima. Ako želite da pomognete ljudima da napreduju i razvijaju se, morate da im posvetite vreme. Neko će najbolje pokazati svoje sposobnosti u živoj diskusiji, a neko kada dobije prostor da razmisli i pripremi predlog. Vaš zadatak je da omogućite da se oba glasa čuju.
Da možete da se vratite na početak doktorskih studija i date savet sebi iz tog perioda, šta biste kao mladom istraživaču rekli?
Rekao bih sebi da prvo dobro razmislim zašto želim doktorat i šta očekujem od njega. Doktorska titula sama po sebi ne otvara sva vrata, važno je da tokom studija steknete i znanja i iskustvo koji će vam koristiti u pravcu kojim želite da krenete. Ako vam je cilj industrija, doktorat ponekad može i da oteža prvi korak, naročito ako poslodavac ne vidi kako vaše istraživačko iskustvo odgovara konkretnom poslu.
Vredi istražiti i kakve mogućnosti postoje. U nekim zemljama postoje doktorati u saradnji sa kompanijama, kroz koje možete da steknete i iskustvo u industriji. Kod nas je takav model manje uobičajen, pa doktorat često vodi ka akademskoj karijeri. To može biti dobar izbor, ali važno je da razumete kako ta karijera izgleda, u nekim sistemima može podrazumevati više postdoktorskih pozicija, niža primanja nego u industriji i preseljenja zbog novih angažmana. To ne važi za svakoga, ali treba uzeti u obzir pre odluke.
Dobro bih razmislio i o oblasti, da li će biti zanimljiva i relevantna i za pet ili deset godina. Pored uske ekspertize, gradio bih prenosiva znanja, veštine koje mogu da se primene u različitim oblastima i naviku da stalno učim.
Kada sam ja počinjao doktorat, teško je bilo predvideti koliko će, na primer, veštačka inteligencija promeniti način rada u mnogim oblastima. Zato bih sebi rekao: izaberi temu koja te zanima, ali nemoj da se vežeš samo za ono što danas znaš. Uči kako da učiš i ostavi sebi prostor da se prilagodiš.